ПЕШКИРИ из етнолошке збирке Народног музеја Крагујевац

Пешкир у традиционалној култури Шумадије има веома запажено место како у селу тако и у граду. Присутан је готово у свим сегментима човековог живота-од рођења, преко свадбенихг обреда до погребних ритуала, а своје место има и у разним обичајима и веровањима.
Ручно ткани, на хоризонталном разбоју од тежине (конопље), памука свиле или у комбинацији више материјала (памук-свила нпр.), богато су орнаментисани како у самом ткању тако и у везу. Обично је све усклађено са схватањима, потребама и могућностима оних који стварају тај вез и којима је он намењен.
У зависности од намене, устаљена је подела пешкира на: пешкире за свакодневну употербу, даровне и украсне пешкире.
Пешкири за свакодневну употребу имају и најширу примену. Осим у одржавању личне хигијене, коришћени су у кућним пословима, као и при светковању одређених празника.
Даровни пешкири прате све битне догађаје човековог живота-рођење, свадбу (где имају најширу примену), погреб, док су украсни, што и сам назив говори имали функцију да украсе, најчешће собу за госте (тако што се стављају у угао собе), огледало, икону или породичну фотографију.
У орнаментисању су заступљене четири врсте мотива. Најчешћи и најједноставнији је геометријски-пругасти мотив, затим вегетабилни и нешто мање зооморфни и антропоморфни мотив. Мотиви су изведени разним везилачким техникама и од различитих материјала-вуном, свиленим концем, перлама, шљокицама, док су ужи крајеви завршени ручно или машински рађеном чипком.

Аутор изложбе је Светлана Радојковић, кустос етнолог