Средњовековна збирка Народног музеја у Крагујевцу броји око три стотине репрезентативних предмета. У питању су највећим делом предмети од метала (накит, оружје и оруђе) и тек врло мали број су керамичке посуде, камена пластика и надгробни споменици. Предмети са шире територије централне Србије највише су доспевали у Народни музеј двојако: археолошким ископавањима давних 50-их година прошлога века, и поклонима. Врло мали број предмета доспео је у збирку средњевековног одељења откупима и рекогносцирањима терена.
Поменута археолошка ископавања обављена су на средњевековном граду у селу Градац код Баточине (утврђење и некропола), у селу Добрачи (некропола), а 80-их година истраживана је утврда у Грбицама.

Шири регион централне Шумадије и града Крагујевца ослања се на два речна тока,  Лепенице и Груже. У сливу ових река налазе се и познати средњевековни жупски центри: Градац (Јеринино Брдо) код Баточине - као седиште Лепеничке жупе; и Борач код Кнића - као седиште жупе Борач. О њиховом значају, на посредан начин сведочи и покретан археолошки материјал који је доспео у Народни Музеј.
Најважније саобраћајнице биле су дуж Мораве ("Цариградски друм"), и пут из Београда ("Београдски друм") преко Авале, долином Колубаре, на Рудник и одатле ка Борчу, па долином Груже према Жичи и даље ка Призрену. Остаци пута пронађени су и у долини Лепенице, околини Борча и Грбица.

Археолошким истраживањем Градца расветљена је његова значајна улога кроз читаву историју. Сем своје праисторијске улоге у готово свим раздобљима до доласка Римљана, своју обнову имао је у византијско доба, потом прекид у доба досељавања Словена (6-7. век) и највероватнију обнову у 10. веку опет од Византинаца. Утврада на платоу Јерининог брда, рушење доживљава у доба Немање, највероватније 1183., након чега и област Лепеничке жупе бива укључена у средњевековну српску државу, а Градац највероватније постаје њено седиште. Судећи по називу Јерининог брда, град је имао некакву обнову и у доба Ђурђа и Јерине, чиме би се потврдила повеља Ђурђа Бранковића из 1428-1429. године. Овом повељом Радичу Поступовићу се потврђују поседи које је држао и за време деспота Стефана - помиње се Лепеница и у њој села Градши и Саси. Свој коначни крај највероватније доживљава са падом деспотовине.

Археолог Миленко Богдановић обавио је истраживања Градине у Грбицама и том приликом утврдио постојање византијске цркве у подножју брда из доба Јустинијана (6. век), а у Градини цистерну за воду и насеље 10-12. века уз зидине града.

Борач се као жупа први пут помиње у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног 1218/19., а процват доживљава у време деспотовине. Свој врло моћан почетак, судећи по покретном археолошком материјалу, град је доживео у римско доба, а његово трајање кроз византијски период за сада се само предпоставља-могуће да је обнову доживео у 10-11. веку. Деспот Стефан га назива "славни град Борач". Борач освајају Турци 1438. године.

Са Гружанске територије познате су још и утврде у селима Честин, Пајсијевић, (које треба сместити у 14.-15. век), потом, из жичке повеље познати су још и Бресница са Тргом, Сибница са Округлом, а из литературе и Лешје. Са северне стране, на Руднику, нашу територију омеђује утврда у Страгарима позната у литератури као Сребреница, у којој је Деспот Стефан за наследника одредио Ђурђа Бранковића, а позната је и утврда у селу Котражи у непосредној близини. Градови нису археолошки истраживани, а по који покретни налаз са њиховог подручја добије вишеструко на значају упућујући својим временским омеђавањем на могуће закључке. У литератури се такође помињу утврде Градиште (Голубан) у Вишевцу код Раче (подно кога је родно место Крађорђа), и Кулине у селу Петровац код Крагујевца. Рекогносцирањима терена у околини Кнића откривена је утврда Клик у селу Бечевици, a потес Градина помиње се и у Опланићу. У Бечевици постоје остаци старије цркве из доба 14-15. века коју народ назива Мрњином црквом. Са обронака Гледићких планина, широј територији Крагујевца припаднају још три утврде. Прва је на узвишици у селу Грошници (Градина), елипсоидне основе, за коју има потврда да је трајала у античко доба, али и предпоставки о њеном средњевековном животу на основу народног предања којим се приписује "проклетој Јерини". Друге две су у селима Слатина и Сугубина.

Од споменика културе који потичу из Средњег века поменућемо манастире: Благовештeње Рудничко, Вољавча, Петковица-сви у оклини средњевековне Сребренице, потом Богородичин манастир код Баточине (није убициран), Враћевшница, Дивостин, Драча, Каленић, Грнчарица (измештен - по предању задужбина Драгутинова), црква Куманица у Рамаћи, и црква у Борчу.

Некада густо насељена, што се види из Брокијеровог путописа из 1433., страдањима Деспотовине од Турака 1439. године, а нарочито након њеног пада 1459., Шумадија је страшно опустела. Становништво ових крајева које је избегло одвођење у ропство, бежало је у Угарску. Пресељавања су се настављала и касније, а Турци су уништавали утврде како их нико не би никад више користио, сем најважнијих које су узимали у употребу. У 16. и 17. веку настаје затишје у исељавању преко Саве и Дунава, али путописци саопштавају о бедном стању народа у Србији, и о пустим и ретко насељеним пределима. Коначно 1690. године било је најјаче исељавање које је захватило и Шумадију, Србија је била готово пуста.

Тек са настанком краће аустријске управе првих деценија 18. века, у Крагујевцу и околини почиње већи прилив становништва из Динарских области у слив Груже, и косовско-метохијског становништва у слив Мораве и доње Лепенице. А и мањи број породица вратио се из Угарске на своја огњишта. Нови становници затичу стара средњевековна пуста села и називају их "Старо село" или "Селишате", којих топонима има у већем броју села у нашој околини.

Литература:

Петровић, Д., Средњовековна некропола на Донићком брду (Градац код Крагујевца), Старинар XIII-XIV, Београд, 1965, 275-290.
М. и Д. Гарашанин, Средњовековно српско гробље у Добрачи, Старинар V-VI, Београд, 1956, 191-203.
Динић М., Област централне Србије у средњем веку, Археолошки споменици и налазишта у Србији 2, Централна Србија, Београд, 1956.
Богдановић, M., Старе културе на тлу централне Србије, Крагујевац, 1981.
Обрадовић, Д., Средњевековни градови на тлу Шумадије, Шумадијски анали 1, Крагујевац, 2004, 44-74.
Петровић, П., Живот и обичаји народни у Гружи, СЕЗб 58, Београд, 1948.


Збирку води: Игор Ђуровић, кустос археолог:
контакт: igordjurovic@fastmail.fm

У оквру средњовековне збирке постоје:

1. Збирка средњовековног накита
2. Збирка средњовековног оружја
3. Збирка средњовековног оруђа