14. октобар -7. новембар 2010. – Галерија Народног музеја у Крагујевцу

Збирка вајарских радова Народног музеја у Крагујевцу,  као део Историјско-уметничке збирке, формира се од 1951. године, када је стигла прва скулптура, до данас, односно, до 2008. године, када су откупљене најновије.   
Богат и разноврстан, са свих аспеката са којих је могуће скулптуру сагледавати-према материјалу, типолошки, тематски и, наравно, са аспекта уметничког нивоа, односно, квалитета, овај, Вајарски сегмент велике  Историјско-уметничке збирке, пружа и бројне  могућности за  проучавање савремене српске скулптуре-сам крај 19, цео 20. и почетак 21. века. 
У овом тренутку Вајарска збирка Народног музеја у Крагујевца садржи 150 скулптура 75 аутора. 
Од тог укупног броја, сегмент која представљамо овом изложбом- главе и портрети -чини  28 радова од 20 аутора.

Статистички, ситуација  је следећа
-ауторпортрети-1
- портрети познатих личности из света уметности или историје-13
- портрети чланова њихових породица-13
- (мајке, деца, непознате особе)  
- портрет–метафора-1

Све главе и портети рађени су у бронзи и гипсу, један је у камену.
Случајност је да је временски историјски оквир између најстаријег  и најновијег портрета у овом сегменту Вајарске збирке тачно један век-сто година-1892. година (рељеф Портрет Вељка Петровића, рад Ђорђа Јовановића), 1992. година (плакета Портрет вајарке Мире Сандић, рад Саве Сандића).
Поред уметничке, односно, вредносне евалуације, која се свакако подразумева у музејским збиркама,  портретски сегмент Вајарске збирке је посебно занимљив по својој- историјско-документарној вредности-не заборавимо, овде је више историјских личности, односно, личности из области културе (од Вука Ст. Караџића, преко глумца Илије Јовановића, сликара Славе Богојевића, вајарки Вере Грбић и Мире Сандић, критичара и професора Алексе Челебоновића...), мада су из данашње перспективе најинтересантнији портрети личности који су обележили политичко-историјску прошлост-портрети  кнеза Михајла Обреновића, хајдук Вељка Петровића, војсковође Радомира Путника и, наравно, Маршала Тита.
Стилски, Збирка пружа могућности сагледавања развоја портретне скулптуре код нас, и то од првих знакова европеизације-од академског реализма једног Ђорђа Јовановића, Симеона Роксандића , чак веризма Италијана Енрика Пација, преко  реалистичких, пригодних Драгана Панића и Бориса Калина , изванредно психолошких Николе Јанковића (необичан, скоро циничан Маршал Тито) или Јелене Јовановић (син Вук-нежан, Алекса Челебоновић из млађих дана),  стилизованих и експресивних  Јордана Ерчевића, Милорада Ступовског (портрет Славе Богојевића, сликара), општих, сведених облика Ђорђија Црнчевића (Аутопортрет) или Радивоја Лале Суботичког... Сви ови ликови-препознатљиви или не, припадали анонимним људима или историјским личностима, још једном потврђују да, када је уметничко представљање у питању, “Човек” је увек индивидуалан, стваран, непоновљив, јединствен.
Посматрајући кроз историју уметности на европском нивоу и шире, одувек су уметници били заокупљени људским ликом, сопственим можда и више него данас. Глава-портрет или аутопортрет -израз је потребе уметника да у први план стави бављење људском природом, унутрашњим превирањима, сталним  преиспитивањем сопствене и, генерално, позиције човека у том смислу, представе нечијег лика могу да осцилирају од антропоморфне маске, па до њеног преображаја у нешто друго. Тада је израз једноставан, језгровит. 
Увек се представа портрета или главе своди на интимистичко представљање субјективног расположења.


Аутор изложбе: Татјана Милосављевић, виши кустос историчар уметности.